Srbija — kada ići, koja regija i šta videti

Srbija je jedina destinacija u našoj ponudi do koje se putuje bez granice, bez pasoša i bez menjanja novca. Na malom prostoru smenjuju se panonska ravnica na severu, brdovita Šumadija u sredini, planine na jugozapadu i klisure Dunava na istoku. Za putnika to znači da se za pola dana vožnje potpuno promeni predeo. Vozimo od vrata do vrata, iz Beograda i Novog Sada: kombi prevoz po Srbiji.

Kada ići

Mart i april bude zemlju: reke su najpunije, manastiri bez gužve, a na planinama se još skija.

Maj je za mnoge najlepši mesec — sve je zeleno, vodopadi najjači, a cene niske.

Jun ima najduže dane i najbolji odnos vremena i gužve, pre nego što počne školski raspust.

Jul i avgust su vreli u nizini, često preko trideset pet stepeni. Tada planine postaju izbor, jer je razlika u temperaturi i preko deset stepeni.

Septembar vraća prijatne dane, sa najbistrijim vazduhom u godini i berbom u vinorodnim krajevima.

Oktobar oboji planine i spusti cene na najniže; najlepši je mesec za pešačke staze.

Od decembra do marta radi skijanje, sa Kopaonikom kao najvećim centrom u zemlji.

Klima je kontinentalna u najvećem delu, sa hladnim zimama i toplim letima. Planinski pojas ima svoju klimu, znatno svežiju od nizine u svako doba godine.

Regije

Šumadija i Zapadna Srbija su jedina regija koju trenutno vozimo i u njoj je najviše onoga zbog čega se putuje unutar zemlje: Kopaonik kao najveće skijalište, manastiri doline Ibra pod zaštitom Uneska i banje. Detaljno u posebnom vodiču: Šumadija i Zapadna Srbija — koje mesto izabrati i šta videti.

Vojvodina je ravnica na severu, sa Fruškom gorom, Palićem, subotičkom secesijom i najgušćom mrežom salaša i vinarija.

Beograd i okolina su najveće gradsko središte, sa Kalemegdanom, Zemunom i Avalom.

Istočna Srbija nosi Đerdapsku klisuru, Lepenski Vir, Rtanj i Stara planina.

Jugoistočna Srbija ima Niš sa Ćele-kulom i Nišku Banju, uz Sićevačku klisuru.

Jugozapad obuhvata Zlatibor, Taru, Uvac i Novi Pazar sa Sopoćanima.

Za putnike iz Beograda i Novog Sada prva domaća destinacija gotovo uvek je planina, a najčešće Kopaonik.

Šta videti

Kopaonik je nacionalni park od 1981. godine, na 121 kvadratnom kilometru. Najviša tačka je Pančićev vrh na 2.017 metara, sa mauzolejom Josifa Pančića.

Vodopad Jelovarnik pada sa 71 metar u tri kaskade i najviši je na Kopaoniku; u zemlji je viši samo Kaluđerski skok na Staroj planini.

Studenica je zadužbina Stefana Nemanje iz dvanaestog veka i najznačajniji spomenik srpskog srednjeg veka, na Uneskovoj listi.

Sopoćani čuvaju freske za koje se smatra da nemaju ravne u evropskom trinaestom veku, i takođe su pod zaštitom Uneska.

Đerdapska klisura je sa preko sto kilometara najduža probojna klisura u Evropi, sa Tabulom Trajanom i pogledom na Rumuniju sa druge obale.

Lepenski Vir stoji uz samu obalu Dunava, pod krovom podignutim posle izmeštanja zbog Đerdapske akumulacije.

Gamzigrad kod Zaječara je rimska palata Feliks Romulijana, na Uneskovoj listi.

Uvac čuva urezane meandre reke i jednu od retkih evropskih kolonija beloglavog supa, čiji raspon krila prelazi dva i po metra.

Šarganska osmica je uskotračna pruga koja se penje serpentinama u obliku broja osam.

Fruška gora je najstariji nacionalni park u zemlji, sa nizom manastira i vinskim putem.

Oplenac kod Topole je zadužbina Karađorđevića, sa mozaicima rađenim po freskama srpskih srednjovekovnih manastira.

Planine — zašto su glavni razlog domaćeg putovanja

Kopaonik je najveće skijalište, sa preko šezdeset kilometara staza i sezonom koja u proseku traje sto pedeset devet dana. O stazama i ski-pasu posebno: Skijanje na Kopaoniku — staze, žičare, ski-pas i sezona.

Zlatibor je najposećenija planina u zemlji, vazdušna banja sa blagim terenima i sadržajem koji radi cele godine.

Tara je nacionalni park sa vidikovcima nad kanjonom Drine i Pančićevom omorikom, vrstom koju je Josif Pančić otkrio upravo tamo.

Stara planina ima najviše snega u zemlji i najmanje gužve, uz vodopad Piljski i Babin zub.

Divčibare i Rtanj su bliže Beogradu i rade kao vikend-planine.

Golija je rezervat biosfere, najtiša od svih i najmanje izgrađena.

Leti sve one rade drugačije — kao vazdušne banje i pešačke destinacije, po cenama znatno nižim nego zimi. O tome za Kopaonik posebno: Kopaonik leti — šta raditi, pešačke staze i vodopadi.

Vojvodina — ravnica, salaši i vino

Sever zemlje je potpuna suprotnost planinama: ravnica dokle pogled seže, sa gradovima koji nose austrougarsko nasleđe.

Novi Sad je najveći grad severa, sa Petrovaradinskom tvrđavom nad Dunavom i Dunavskom ulicom u starom jezgru.

Vinski put Fruške gore kreće iz Sremskih Karlovaca i vezuje podrume sa manastirima po obroncima.

Sremski Karlovci su varošica sa gimnazijom iz osamnaestog veka, patrijaršijskim dvorom i podrumima u kojima se pravi bermet.

Subotica ima najlepšu secesijsku arhitekturu u zemlji — Gradska kuća i Sinagoga su vrhunac tog stila kod nas.

Palić je jezero uz Suboticu, sa parkom i vilama iz istog razdoblja.

Salaši oko Novog Sada i Subotice nude smeštaj i kuhinju kakva se drugde ne nalazi.

Zasavica je rezervat prirode sa dabrovima i podolskim govedom, između Save i Drine.

Vojvođanska kuhinja je posebna priča: paprikaš, riblja čorba, kobasice i kolači sa mađarskim i nemačkim nasleđem.

Istočna Srbija — Đerdap, Rtanj i Stara planina

Istok je najmanje posećen deo zemlje i zbog toga najbolje očuvan.

Đerdapska klisura je najduža probojna klisura u Evropi; Dunav se tu sužava između stena i kod Gospođinog vira dostiže dubinu od osamdeset metara, a sa druge obale je Rumunija.

Lepenski Vir je nalazište kulture stare oko osam hiljada godina, sa skulpturama koje spajaju ljudsko i riblje lice.

Tabula Trajana je rimski natpis uklesan u stenu iznad Dunava, dostupan samo sa vode.

Golubački grad je tvrđava na ulazu u klisuru, obnovljena i otvorena za posetioce.

Rtanj je piramidalna planina o kojoj kruže legende, sa usponom koji staje u pola dana.

Babin zub i Piljski vodopad su dve tačke zbog kojih se na Staru planinu ide i van skijaške sezone.

Feliks Romulijana kod Zaječara je rimska palata cara Galerija, na Uneskovoj listi.

Negotinske pivnice su grupacije vinskih podruma ukopanih u zemlju, retke po rasporedu i načinu gradnje.

Jug i jugozapad

Niš je najveći grad juga, sa Nišavskom tvrđavom, Ćele-kulom i Medijanom, rezidencijom cara Konstantina.

Sićevačka klisura je kanjon Nišave sa manastirom i stazama, na pola sata od grada.

Đavolja varoš ima preko dve stotine kamenih figura nastalih erozijom, sa kamenim kapama na vrhu.

Vlasinsko jezero je najviše veštačko jezero u zemlji, sa plutajućim ostrvima od treseta.

Novi Pazar je grad sa osmanskim nasleđem i najbliži je Sopoćanima i Đurđevim stupovima.

Zlatibor i Tara su na jugozapadu i uz Kopaonik čine planinski trougao ovog dela zemlje.

Uvac je između njih, sa meandrima koji se gledaju sa vidikovca Molitva.

Prijepolje i Mileševa čuvaju fresku Belog anđela, jednu od najpoznatijih u srpskom srednjem veku.

Banje

Srbija ima više banja po glavi stanovnika nego većina evropskih zemalja, i to je deo ponude koji radi cele godine.

Vrnjačka Banja je najpoznatija, sa uređenim parkom i najviše smeštaja od svih banja u zemlji.

Sokobanja je poznata po vazduhu i po tradiciji dugoj vekovima; okružena je Ozrenom i Rtnjem.

Jošanička Banja ima izvore među najtoplijima u zemlji i najbliža je Kopaoniku.

Niška Banja je uz sam Niš i vezuje se za lečenje srca i krvotoka.

Prolom i Lukovska banja su na jugu, sa vodom koja se flašira i prodaje širom zemlje.

Bukovička banja u Aranđelovcu spaja banjsku tradiciju sa parkom skulptura.

Praktično: banje su najpovoljniji način da se produži planinski odmor, i najlakše se spajaju sa manastirima.

Manastiri i srednjovekovno nasleđe

Studenica je najznačajniji spomenik srpskog srednjeg veka i jedan od prvih upisanih na Uneskovu listu — mermerna crkva iz dvanaestog veka sa freskama iz trinaestog.

Sopoćani i Đurđevi stupovi kod Novog Pazara zaokružuju nemanjićko jezgro na jugozapadu.

Žiča kod Kraljeva je prva srpska arhiepiskopija, prepoznatljiva po crvenoj fasadi.

Mileševa čuva Belog anđela, možda najpoznatiju srpsku fresku.

Manasija i Ravanica su moravske zadužbine iz vremena kneza Lazara, sa utvrđenjima oko crkava.

Fruškogorski manastiri čine najgušću grupu na severu, sa vinskim putem koji ih povezuje.

Oplenac je noviji sloj — zadužbina Karađorđevića sa mozaicima rađenim po freskama starijih manastira.

Za posetu važi isto pravilo svuda: prikladna odeća, tišina i poštovanje reda službe.

Kratka istorija za putnike

Praistorija je ostavila Lepenski Vir i Vinču, dva nalazišta koja se ubrajaju među najznačajnija u Evropi.

Rimsko doba dalo je Sirmijum, Medijanu i Feliks Romulijanu; sa ovog tla poteklo je više rimskih careva nego iz većine provincija.

Dvanaesti i trinaesti vek su vreme Nemanjića i zadužbina koje danas čine okosnicu kulturnog turizma.

Osmansko doba traje vekovima i ostavlja čaršije, mostove i kuhinju koja se i danas jede.

Prvi srpski ustanak 1804. kreće iz Šumadije i pokreće stvaranje moderne države.

Devetnaesti vek donosi Kragujevac kao prvu prestonicu, sa prvom gimnazijom i pozorištem.

Dvadeseti vek gradi banje, planinske centre i infrastrukturu koja je i danas osnova domaćeg turizma.

Godine 1981. Kopaonik postaje nacionalni park, čime počinje zaštita planinskih područja od nekontrolisane gradnje.

Domaće naspram inostranog putovanja

Nema granice. To je najveća razlika i ona se meri satima, ne minutima — nema reda, kontrole ni čekanja na rampi.

Nema pasoša ni vize, pa priprema za put staje na pakovanje.

Nema menjanja novca ni kursnih razlika, što uprošćava svaki račun.

Nema jezičke prepreke, ni pri rezervaciji ni ako nešto krene naopako.

Put traje pola dana, ne celu noć, pa se produženi vikend stvarno isplati.

Cene su niže, naročito za hranu i seoski smeštaj.

Ali nema mora, nema promene kulture i nema onog osećaja da ste stvarno otputovali — to je cena koja se plaća.

Zaključak: domaće putovanje je izbor za kratke odmore visoke vrednosti i za planinu, a inostrane relacije za letovanje i duže boravke.

Šta doneti kući

Rakija je najčešći poklon — šljivovica iz Šumadije, dunja i kajsija iz drugih krajeva.

Vino sa Fruške gore, iz Šumadije, sa Rasine ili iz Negotinske krajine; prokupac je domaća sorta koja se vraća u modu.

Kajmak, pršut i domaći sir kupuju se direktno od proizvođača u selima.

Med i planinski čaj prodaju se uz staze i u domaćinstvima.

Ajvar i zimnica su jesenji suvenir sa pijaca na jugu.

Manastirske radionice prodaju ikone, sveće i med, i to odmah uz crkvu.

Prtljag u našem kombiju ide bez doplate, pa ništa od ovoga ne mora da ostane.

Gde odsesti

Na planini se bira između naselja uz staze, koje je najskuplje, i podnožja, koje je povoljnije uz nešto duži prilaz.

Ravni Kopaonik je najskuplji i najbliži stazama; Brzeće je u podnožju, sa gondolom kao vezom.

Banje — Vrnjačka, Jošanička, Sokobanja — nude smeštaj po nižim cenama i program bez napora.

Seoski turizam je najpovoljniji način da se odsedne, sa domaćinstvima koja daju punu penziju.

Manastirska konačišta primaju goste uz najavu, u tišini i sa skromnim uslovima.

Gradovi — Kraljevo, Novi Pazar, Kragujevac — služe kao praktične baze za obilaske, sa najnižim cenama u regiji.

Rezervacija je obavezna za planine u januaru, februaru i tokom školskog raspusta.

Hrana

Kuhinja je kontinentalna i obilna, sa jasnim razlikama između severa, sredine i juga.

Roštilj i pečenje su okosnica: jagnjetina i prasetina sa ražnja jedu se nedeljom i po varošima i po selima.

Kajmak, pršut i domaći sir dolaze iz domaćinstava i kupuju se direktno od proizvođača.

Pite pod sačem su svakodnevna kuhinja u planinskim krajevima, sa mesom, sirom ili zeljem.

Vojvođanska kuhinja donosi paprikaš, riblju čorbu i kolače sa mađarskim i nemačkim nasleđem.

Jug ima ljuću kuhinju, sa ajvarom, pindžurom i jelima sa osmanskim nasleđem u Novom Pazaru.

Vino dolazi sa Fruške gore, iz Šumadije, sa Rasine i iz Negotinske krajine, sa domaćim sortama poput prokupca.

Rakija je od šljive u Šumadiji, od dunje i kajsije drugde; kupuje se u domaćinstvima.

Cene su niže nego u okolnim zemljama, a u seoskim domaćinstvima i višestruko.

Koliko novca računati

Valuta je dinar, pa nema menjanja novca ni kursnih iznenađenja.

Smeštaj na planini najviše varira: januar i februar znaju biti višestruko skuplji od maja ili septembra.

Ski-pas zimi dolazi odmah iza smeštaja po visini troška, a paket na više dana snižava dnevnu cenu.

Hrana je znatno jeftinija nego u okolnim zemljama, naročito van turističkih naselja.

Ulaznice za nacionalne parkove su simbolične ili se ne naplaćuju za pešačke staze.

Manastiri ne naplaćuju ulaz, uz priloge.

Gorivo i putarine postoje na auto-putevima, ali je mreža kraća nego u okolnim zemljama, pa je ukupan trošak niži.

Nema graničnih taksi ni troška menjanja novca — dve stavke koje na inostranim relacijama uvek postoje.

Kako se stiže

Do Kopaonika iz Beograda ima 279 kilometara po našim merenim podacima, sa vožnjom od tri do pet sati sa pauzama. Auto-putem se ide na jug, sa silaskom kod Pojata ili Kruševca, pa preko Brusa i Brzeća uz planinu.

Granica ne postoji nigde na ruti, pa nema pasoša, čekanja na rampi ni graničnih taksi.

Poslednja deonica ka planini penje se serpentinama; od novembra do aprila obavezna je zimska oprema.

Sopstveno vozilo otvara manastire i banje, ali zimi na Ravnom Kopaoniku parking nema dovoljno i naplaćuje se.

Autobusom se plaća najmanje, ali linija završava na stanici, odakle do smeštaja treba još jedan prevoz.

Voz pokriva glavne pravce, ali do planinskih odredišta traži lokalni prevoz.

Kombi od vrata do vrata briše sva presedanja: vozač dolazi na vašu adresu i ostavlja vas pred ulazom u smeštaj, a skije i oprema putuju u odvojenom prostoru. Sat polaska usaglašavamo sa vama, jer se domaće relacije voze vanlinijski. Kilometraža i cena po polaznom gradu stoje na stranama minibus prevoz Beograd – Kopaonik i prevoz putnika Novi Sad – Kopaonik.

Polazni gradovi za domaće relacije su Beograd i Novi Sad; iz drugih mesta se dogovara pri rezervaciji.

Manifestacije kroz godinu

Zimska sezona na planinama otvara se u decembru, kada su cene smeštaja još niske.

Guča je sabor trubača u avgustu i najpoznatija manifestacija te vrste u Evropi.

Exit u Novom Sadu je jula, na Petrovaradinskoj tvrđavi, i dovodi publiku iz celog regiona.

Oplenačka berba je septembarska svečanost u Topoli, sa vinom i programom po varoši.

Sabori i vašari po selima idu kroz leto i najbolje pokazuju svakodnevni život kraja.

Slave su porodični praznici koji se obeležavaju kroz celu godinu i deo su kućnog, ne javnog kalendara.

Verski praznici menjaju ritam manastira; pred posetu vredi proveriti raspored.

Berbe i zimnica su jesenji ritam koji se vidi na svakoj pijaci od septembra do novembra.

Kako se putuje po zemlji

Auto-putevi pokrivaju glavne pravce — koridor kroz Beograd ka jugu i ka zapadu — ali van njih se vozi magistralama.

Računajte više vremena nego što mapa pokazuje: krivine, naselja i kamioni produžuju svaku deonicu van auto-puta.

Voz je obnovljen na relaciji Beograd — Novi Sad, dok su ostale linije sporije od autobusa.

Autobuska mreža je najgušća u regionu i stiže gotovo svuda, ali sa presedanjima.

Do planina i manastira javni prevoz retko stiže direktno, pa je vozilo praktično neophodno.

Zimi se planinski pravci zatvaraju posle obilnijeg snega; stanje vredi proveriti pre polaska.

Gorivo je dostupno svuda uz glavne pravce, a putarina se plaća samo na auto-putu.

Naša vožnja od vrata do vrata rešava ceo taj lanac na relacijama koje pokrivamo.

Plan po danima

Dva dana pokrivaju planinu: skijanje zimi ili vrh i vodopad leti.

Tri dana dodaju manastire doline Ibra ili banju.

Četiri do pet dana otvaraju Novi Pazar sa Sopoćanima, ili put ka Zlatiboru i Tari.

Za nedelju dana se stigne krug kroz tri regije, uz vozilo i bez žurbe.

Za produženi vikend su dva puna dana taman, jer put ne pojede dan kao kod inostranih relacija.

Ako birate samo jednu stvar, neka to bude planina — ostatak zemlje se odatle dohvata kao izlet.

Sa decom, u paru i u grupi

Sa decom rade planine u oba godišnja doba: škole skijanja i sankanje zimi, blage staze i gondola leti.

U paru zemlja najbolje radi van raspusta — u martu zimi, u septembru leti.

U grupi je apartman najisplativiji, jer se plaća po jedinici, a ne po osobi.

Starijim putnicima najbolje leže banje i zadužbine, gde se ništa ne mora peške, dok visinu preuzima gondola.

Za sportiste je boravak na visini razlog dolaska sam po sebi.

Reke i jezera

Dunav preseca zemlju sa severa i istoka i najimpresivniji je u Đerdapskoj klisuri, gde se sužava između stena.

Sava se uliva u Dunav kod Beograda, na tački koja je i najpoznatiji gradski vidikovac.

Drina čini zapadnu granicu i poznata je po kanjonu, raftingu i po kućici na steni kod Bajine Bašte.

Tara i Uvac teku kroz kanjone među najdubljima u Evropi.

Plutajuća ostrva na Vlasini su tresetne mase koje vetar pomera po površini jezera.

Perućac i Zlatarsko jezero su akumulacije koje su postale destinacije same po sebi.

Palić i Ludoš su ravničarska jezera na severu, plitka i topla.

Kupanje je moguće u jezerima i na uređenim rečnim plažama, ali reke sa planina ostaju hladne cele godine.

Šta zemlja nema, a putnici očekuju

Nema mora. To je jedina stavka zbog koje se iz Srbije masovno putuje u inostranstvo leti.

Nema visokih Alpa. Najviši vrh u zemlji je nešto preko dve hiljade metara, pa su i staze kraće.

Nema guste mreže auto-puteva. Van glavnih koridora vozi se sporije nego što se planira.

Nema razvijenog železničkog saobraćaja kakav postoji u zapadnoj Evropi.

Nema turističke gužve u većem delu zemlje — što je za mnoge prednost, a ne nedostatak.

Ima, međutim, ono što se retko nalazi: planine bez redova, manastire bez ulaznica, banje po ceni koja je delić zapadnoevropske i hranu koja se ne poredi sa turističkom ponudom drugde.

Praktični saveti

Putuje se unutar zemlje — bez granice, carine i pasoša, sa ličnom kartom.

Nizina i planina se razlikuju za više od deset stepeni, i to jednako leti i zimi.

Česmovača je ispravna u gradovima i u planinskim naseljima.

Signal je dobar uz glavne pravce, ali slabi u klisurama i dubljim delovima nacionalnih parkova.

Nešto keša vredi imati za sela i domaćinstva — tamo kartica često ne radi.

Zimska oprema je obavezna od novembra do aprila i kontroliše se na planinskim pravcima.

Manastiri traže prikladnu odeću — pokrivena ramena i kolena; marama se za žene najčešće dobija na ulazu.

Auto-put pokriva samo glavne pravce, pa računajte više vremena za sve što ide sa njega.

Česte greške

Otpisivanje domaćih destinacija. Uporediva planina u inostranstvu traži granicu, noćnu vožnju i menjanje novca.

Čekanje sa rezervacijom do raspusta. Objekti uz skijališta budu rasprodati mnogo pre početka sezone.

Planiranje manastira i planine u isti dan. Studenica sama pojede pola dana zbog puta.

Vožnja na planinu bez zimske opreme. Kontrola postoji i vraća sa puta.

Očekivanje mreže auto-puteva. Van glavnih pravaca vozi se magistralama kroz brda.

Odlazak leti samo u nizinu. U julu i avgustu razlika od deset stepeni je razlog zbog kog se ide na visinu.

Za koga Srbija nije pravi izbor

Za odmor na moru. Zemlja nema izlaz na more; najbliža obala je pet do sedam sati vožnje.

Za putovanje bez vozila van planine. Manastiri, klisure i banje se javnim prevozom teško obilaze.

Za one koji traže potpuno drugačiju kulturu. Domaće putovanje ne donosi promenu jezika ni običaja.

Za one koji su navikli na alpske dužine. Naše staze su uređene, ali se ne mere sa spustovima u Alpima.

Ali za zemlju u kojoj se za pola dana stigne sa gradske adrese na skijašku stazu ili na vrh od dve hiljade metara — bez granice i bez ijednog papira — Srbija je najisplativije putovanje koje vozimo.

Koliko dana je dovoljno

Dva dana su minimum i pokrivaju jednu planinu ili jedan uži kraj.

Tri dana su najčešći izbor za produženi vikend — planina plus manastir ili banja.

Pet dana otvaraju ceo jugozapad: Kopaonik, dolinu Ibra i Novi Pazar.

Nedelju dana dozvoljava obilazak u krug, ali traži vozilo i mirniji tempo.

Duže od nedelju dana ima smisla samo ako se menja kraj — istok i sever su potpuno drugačiji od jugozapada.

Za skijanje je uobičajeno pet do sedam dana na jednoj planini.

Prednost domaćeg puta je što se nijedan dan ne troši na vožnju, pa se i kratak odmor iskoristi u celini.

Za koga je koja regija

Za planinu i sneg — Šumadija i Zapadna Srbija, sa Kopaonikom kao središtem.

Za vino i ravnicu — Vojvodina, sa Fruškom gorom i salašima.

Za reke i klisure — istok, sa Đerdapom i Starom planinom.

Za srednjovekovno nasleđe — dolina Ibra i jugozapad, sa zadužbinama pod zaštitom Uneska.

Za banjski odmor — Vrnjačka, Sokobanja i Jošanička, sve tri sa dugom tradicijom.

Za gradski provod — Beograd i Novi Sad, jedina dva grada sa ponudom koja radi cele noći.

Za putovanje sa decom — planine u oba godišnja doba i salaši u Vojvodini, gde deca imaju prostora i životinja.

Za mir i tišinu — Golija, Vlasina i istok zemlje, gde se i u punoj sezoni retko sretne veća grupa ljudi, pa staze ostaju prazne.

Za kratke izlete iz Beograda — Fruška gora, Avala, Kosmaj i Divčibare staju u jedan dan bez noćenja, pa se koriste i kao proba pre dužeg puta.

Ukratko

Srbija je jedina destinacija bez granice, pasoša i menjanja novca, sa putem koji traje pola dana umesto cele noći.

Kopaonik je središte domaće ponude: najveće skijalište u zemlji zimi, pešačke staze i vazduh na 1.700 metara leti. Oko njega stoje manastiri pod zaštitom Uneska, banje i klisure.

Za obilazak biraju se maj, jun i septembar, a za sneg januar i februar. Termin i konačan iznos po osobi dogovaramo unapred, a detalji su na strani kombi prevoz Beograd → Kopaonik — cena.